Subota, ja u kući. Nedjelja, ja u kući. Ko me poznaje zna i da duže mogu pod vodom nego u kući sjediti. Stavila sam onu naljepnicu OSTANI KOD KUĆE – to spašava živote na profilnu sliku da mi ne dolaze gosti.
Došla sam do kraja interneta.
Sinoć oko 7 skontam da moram u Jysk. Fali mi plava posteljina. Na akciji. Mirza kaže da će mi uzeti ključeve i od kuće i od auta.
Sinoć u 8:45.
Mirza, jede mi se žele od limuna! Ja moram izaći da kupim žele od limuna.
Života mi!?! Jesi li ikada, ali IKADA pojela žele od limuna da makar znaš šta ti se sad jede!?
Nisam, ali znam da mi se jede.
Vidim da me dalje ne sluša. Izgubila sam kredibilitet.
Jutros sam obišla šest krugova po internetu, uradila posla što sam trebala za naredna tri dana … Hoću kroz prozor napolje.
Šalje Mirza maloprije sliku iz kafane. Ostao malo iza posla da se druži. Rekla sam mu da se može još više zbližiti sa drugom sa kojim sjedi, večeras na njegovom trosjedu. Kod mene ne noćiš. Džaba se ja hlorišem kad ti po kafanama skačeš…
Skontam da ipak da će noćiti u kući koliko god ja prijetila pa mu pripremim sobicu za izolaciju.
Narežem jabuku i Havi, odnesem u sobu koja joj je postala učionca. Uvezala se djeca slušalicama, milina ih slušati kako pomažu jedni drugima, ispunjavaju zadatke, uče zajedno. Volim što smo zajedno. Volim dane kad smo svi u pidžami. Zahvalna sam odgovornima iz vlasti i nastavnicima koji su brzinom svjetlosti uspostavili odličan sistem online nastave. Nerviraju me roditelji koji na grupne poruke razmjenjuju teorije zavjere i lažne informacije i prave pometnju. Nerviraju me ovi što kukaju kako ne znaju šta će sa djecom po kući. Ne znam ni ja šta bih sa vašom djecom sa kojom ni vi ne možete u jednoj prostoriji. Zamislite kako je onda prosvjetnim radnicima koji im još moraju objasniti trigonometriju pazeći pri tome da neko šestar ne zabode u vrat drugom djetetu dok se ti okreneš prema tabli.
Iznerviram se. Šaljem SMS: Mirza, moraš mi kupiti žele od limuna. Evo se i Havi jede, Dijete jadno u sobi cijeli dan.
Slikam Havinu sobu. Pospremila sobu kao hotelsku dokle se vidi u kadru moguće video konferencije. Ćoškove ne smijem uslikati, da narod ne vidi šta sam odgojila. Šaljem na grupu mami i sestrama. Sestra mi odgovara da je to super, ali me napominje da nema svako dijete računar u kući. Zakačim sliku na Instagram i kažem da bi ova nesreća trebala da bude povod akciji da svaki školarac u Bosni i Hercegovini dobije računar i pristup internetu. Sve se nadam da će neko važan lajkati to i predložiti u kakav budžet.
Na onaj zahtjev za nabavku želea od limuna muž mi šalje mi sliku iz džamije. Piše ispod: Joj, što dobro miriše džamija, sve napipsano i ćilim… Zna da mu na to neću ništa odgovoriti da ne ispadnem nevjernica.
Obučem se. Stavim masku. U inat njemu odem u Jysk. Kupim plavu posteljinu i pet jefitinih gluposti koje mi služe samo da mu vade nerve. Pa po jabuke da pravim jabukovaču. Nisam smjela u granap. Stajala sam ispred, ali previše ljudi unutra za ukus jednog introverta i u normalnom stanje, a ne u stanju nesreće koje je, evo notifikacija na telefonu, proglašeno.
Radi komplikovanog državnog sistema, rekoše da se ne može proglasiti vanredno stanje nego stanje nesreće koje je pandan ovom prvom. Meni se više sviđa da se zove tako. Precizniji je naziv i stanje pandemije i za ovaj sistem. Stanje nesreće. Ovo stanje daje pravni osnov za djelovanje odgovornih po skraćenim procedurama. To podrazumijeva nabavku opreme, angažiranje ljudstva i svega ostalog potrebnog u borbi protiv virusa bez bespotrebnog lutanja kroz našu šumu birokratije.
Vratila se kući. Oprala šteke od vrata, ključeve, novčanik, tene, jaknu, odjeću, sebe… Naprskala rastvor propolis u usta, fiziološku otopinu u nos…
Džaba mi dijagnosticirana hronična opstruktivna pluća, džaba paranoja, džaba online nastava, džaba mi je odogovrni poslodavac naredio izolaciju i posao od kuće jer sam bila u Banjoj Luci, a hronični sam bolesnik… Džaba sve, ako mi muž ide na posao i zbija safove po džamiji i kafani i meni donosi koronu na čarapama.
Sa druge strane, iako najradije ne gledam nikoga, osjećaj da trebam biti zatvorena u kući me tjera da sada obiđem sve što nisam nikada.
Ali sve do jednom i dok se stvari ne otmu kontroli. Onda ćemo svi plakati i sjediti u kući kad bude kasno i panično tražiti informaciju o broju respiratora u državi. Znam da virus nije smrtonosan toliko, pročitala sam sve moguće statistike koje je ponudila Svjetska zdravstvena organizacija.
Pet zaraženih ljudi u Banjoj Luci je imalo kontakt sa 750 sugrađana. Nisam znala da smo tako društveni. Sračunam u glavi da će biti drama po bolnicama bar onoliko puta gora koliko je gora ekonomija i zdrvstveni sistem ovdje u odnosu na Italiju. Jeza me uhvati kad pomislim da bi naši liječnici, izmučeni svakao svakom morom i nedostatkom svega, sad morali još i da određuju prioritete na respiratorima.
Prva ću ja bauljati okolo dok god baulja iko ko nije neophodan sada. Jedno dok je vani bez razloga, ja sam druga.
Ovako glupo kao ja, nas puno razmišlja. Uz to, živimo u zemlji u kojoj je sramota kazati da imaš dioptriju, a ne simptome koronavirusa nakon što si se vratila iz Italije. Još gore, ako se ponašaš odgovorno po pitanju ove pandemije malo izgledaš kao da te strah. To je još veća sramota.
Zato se momčić kojem je na tuzlanskom aerodromu izdata naredba o samoizolaciji jer se vratio iz pogođene zemlje, brže bolje slikao na ćevapima u Srebreniku. Da pokaže raji kako: Šta će ba oni meni… Pod oni misli na državne i lokalne organe reda pa i novonastali virus koji se širi brzinom pojedenih ćevapa.
Piše jutros Mustafa, jedan od najhrabrijih ljudi koje poznajem, što bi se reklo heroj u ratu i u miru PANIKA je jedno! ODGOVORNOST je nešto drugo! Pametni, ne stavljajte tu jednakost!
Lajkam mu status.
piše_Nejra Latić-Hulusić